Poznati srbijanski pisac ponovo oduševio: Bosna nije zaboravila da se raduje

BiH je sinoć u dramatičnoj utakmici savladala Vels, a želja za pobjedom koju su naši fudbaleri pokazali nije ostavila ravnodušnim ni Stefana Simića.

Iako i sam priznaje da odavno ne prati fudbal, kaže da BiH može gledati jer u našim fudbalerima vidi nešto posebno. 

Tekst Stefana Simića prenosimo u cjelosti i bez korekcija:

Odavno sam prestao da pratim fudbal, pre ću da gledam klince ispred zgrade,
nego u neku utakmicu, razloga je puno.
Ali kada igra Bosna, to mogu da gledam,
i kao da igraju isti oni klinci za koje sam i navijao ispred zgrade.
Isti oni posleratni dečaci, koji su smisao našli u lopti.
Ne zato što im je to bilo nametnuto ili zbog para, nego neka sila koja ih je nosila,
da ne odustaju.
Nezastrašeni, slobodni, svoji.
Možda drugog izbora nisu ni imali.
Možda ih je ta igra spašavala od nacionalnih podela, nemaštine, večitog straha roditelja od budućnosti.
Zato danas, kada ih gledaš,
vidiš da ne igraju samo za sebe
i da je to jedna mnogo dublja priča.
Kojom kao da brane ono poslednje što je ljudima ostalo, a to je nada u bolje i zajedništvo.
Nije ih stvorio sistem, nego život.
Više je Edin Džeko pomirio Bosance i Hercegovce nego svi političari zajedno.
Ne samo njegove izjave, nego njegova borba na terenu.
Kada vidiš da i na pragu četrdesete ne odustaje, a za Bosnu se ne igra zbog para, nego zbog ljudi,
negde znaš da to ljudima vraća nadu.
Kada Bosna pobedi, to nije sportska pobeda, nego opšteljudska,
gde se probudi jedan poseban sentiment.
Drugi kao da su zaboravili da se raduju, Bosna nije.
I to nije ona nadmena radost, kao: bolji smo od nekoga.
Ne, nego dobri smo za sebe,
A možemo da budemo još bolji.
Ne, bićemo prvaci sveta, nego postojimo u svetu, koji kao da nas je zaboravio,
a i kao da smo sami sebe zaboravili.
Momci koji danas igraju jesu deca ovog vremena, ali nad njima kao da vijori još nešto.
To je neka dublja potreba da vrate narodu mnogo šta što je izgubio.
Ne mogu drugačije, možda ni ne znaju, ali ovo je ono što mogu,
gde prećutno kažu – ne odustajte, ljudi.
Ima nade.
Možete vi to.
Igra se do kraja.
Živi se do kraja. -
Potomci Safeta i Seada Sušića, Ivice Osima, Meše Baždarevića, Halilhodžića, Dušana Bajevića, Envera Marića, Blaža Sliškovića, Faruka Hadžibegića, Musemića, Fazlagića, Ferhatovića, Nikole Nikića, Meha Kodre, itd.
BiH fudbaleri su uvek imali ono nešto što drugi nisu.
Imali su ponajviše Jugoslavije u sebi.
Mnogi su igrali za svoje, a oni su igrali za sve,
kao poslednji romantičari.
Kojima to nije bio posao, nego smisao i život.
I to „igranje lopte“ više je bila poezija, dublji nagon za igrom,
koji će da raduje ljude.
Zato su i bili takvi majstori.
Čija imena u narodu i dan danas žive.
Danas, kada igra Bosna, ponovo to vidiš.
Za koji dan igraju u Zenici protiv Italije,
Koja skoro da ima više registrovanih fudbalera nego što cela Bosna ima stanovnika.
Ali to nije važno.
Kao ni šta Kalčo predstavlja u svetu fudbala.
Ostaje samo ista dečačka želja da se ode na svetsko prvenstvo
i da se obraduje narod.
Ne da se bude prvi na svetu,
nego da ljudi budu srećni.
I da imaju čemu da se nadaju.
I da neki novi dečaci, dok se zvecka oružijem, umesto iz pušaka,
pucaju penale, slobodnjake, korne,
I da trče i istrče iz mnogih problema.
Kao i Bosna i Hercegovina.
Koja nikad nije prestala da sanja.
Zato je toliko i volimo.
Bez ikakve mržnje prema bilo kome, zavisti, samo iz potrebe da sve bude dobro.
To im želim.
I znam da mnogi dobronamerni ljudi žele to isto,
Da ne delimo Sarajevo, na Sarajeva,
Nego da budemo i ostanemo raja.
Sa koje god strane da dolazimo, kako god da se prezivamo, u koga god Boga da verujemo,
mi smo bili i ostali jedno,
Raja.

(Vijesti.ba)