U banjalučkom pozorištu Jazavac održana predstava 'Kako sam naučila da vozim?'

Predstava je u takmičarskom programu ovogodišnjeg Međunarodnog festivala mladog glumca „Zaplet“.

Tekst koji mnogi nazivaju „Lolitom“ napisanom iz ženske perspektive prati sjećanja Malecke (Marta Bogosavljević) na djetinjstvo, instrukcije vožnje sa Tečom (Svetozar Cvetković), iskustva odvikavanja Teče od alkohola u druženju s Maleckom, a potom i pokušaja da se „zbliže“ koji Teča priželjkuje godinama.

Teča je prvi seksualni predator u Maleckinom životu. On pokušava da se izbori za naklonost Malecke i vrijeme koje će Malecka provoditi s njim. Čeka njen osamnaesti rođendan, što Malecka otkriva iz njegovih pisama u kojima Teča odbrojava dane do njenog punoljetstva. To otkriće dešava se sedam godina nakon njegovog prvog pokušaja zadovoljavanja tijelom mlade žene s kojom – uporno ponavlja Teča – nije u krvnom srodstvu. Nakon što ga Malecka odbije, Teča provodi sedam godina u alkoholisanju i tako i završava svoj život.

„Stvarnost je toliko strašnija, dešava se svuda oko nas i deluje nam obeshrabrujuće nezaustavljivo. Mi smo kroz ovu predstavu pokušali da idemo unazad, korak po korak, ispitujući problem sa kojim se većina ljudi koja čita ovaj tekst, susrela nekada u životu. Odnos ova dva lika, Malecke i njenog teče, pun je ambivalencija: ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, grešaka, a posledično: probijanja granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja“ – piše Tara Manić, rediteljka.

Empatija Pole Vogel, autorke teksta, za oba lika otvara važan polemičan ton o uzrocima a ne samo o posljedicama odnosa koji Malecka i Teča imaju, kaže rediteljka.

„Ovo je predstava o oproštaju, bez svesti da je nemoguće oprostiti. Nadam se da ćemo ovom predstavom ljude učiniti budnima i makar malo hrabrijima – mislim da bi to bilo više nego dovoljno u društvu u kome ih činimo osramoćenima i tihima“ – piše Tara Manić, rediteljka.

Ono što nama izaziva pitanje „Kako je ovo moguće?“ njima je jasno iz svakog ugla jer to za njih nije „užas“ već njihov život, kaže Vuk Bošković, dramaturg.

„Bez senzacionalizma, bez postavljanja „velikih pitanja“, bez davanja jednostavnih odgovora na ogromne probleme. Ovaj komad je napisan pre četvrt veka. Neke stvari se od tad nisu promenile, neke jesu. Ali snaga ovog teksta nije u njegovoj relevantnosti u vezi sa „užasima“ već u tome što je o nečemu mnogo dubljem, kompleksnijem a opet jednostavnijem – on je o jednoj ženi koja se seća svog života. Života ispunjenog ožiljcima od trauma, ali i života punog ljubavi i lekcija o vožnji. I tu je problem. Što ništa u ovoj priči nije jednostavno. Da su „užasi“ problemi koji je moguće lako rešiti, već bi bili rešeni. „Sruši patrijarhat“ zvuči dobro ali je samo prvi korak. Podrška jeste važna, ali na kraju dana svako sam pada u san. I ujutru, sam se iz njega budi“ – kaže Bošković.

„Kako sam naučila da vozim“ je predstava koja je nastala velikom posvećenošću dvoje nevjerovatno hrabrih glumaca i jedne nesvakidašnje talentovane rediteljke, kaže dramaturg.

„Njih troje su dva meseca živeli, disali i mislili o najgorim stvarima koje se dešavaju između ljudi, sa željom da stvore delo koje će pružiti publici ono što je srž pozorišta već nekoliko milenijuma – katarzu. Katarzu o „užasima“. Da bismo se nekako pomerili od pitanja kako je ovo moguće“ – rekao je Vuk Bošković, dramaturg.

Predstava je na ovogodišnjem Zapletu imala dva izvođenja istog dana.

(Vijesti.ba)